Backstage Rocker

Rocker.rs Backstage Logo - Vesti iz sveta muzike, intervjui, top liste, najave, dešavanja
Menu
Main, Rewind

Varg brani Srbiju? Kako je ozloglašeni bleker pričao o ratu 90-ih

Kako je Varg Vikernes, kontroverzni norveški muzičar i jedan od najpoznatijih aktera black metal scene, govorio o ratovima i raspadu Jugoslavije tokom 90-ih.

Niki
25 September, 2026
Varg Kosovo

Image source: Nepoznat

OD NORVEŠKE DO SRBIJE

Varg Vikernes već više od tri decenije spada među ličnosti u black metalu koje je nemoguće odvojiti od sopstvene zamršene, dvosmislene i kompleksne mitologije. Za jedne slušaoce, bradati bleker-pustinjak počinje i završava se sa Burzum – one-man bendom, čiji su rani snimci začetke žanra usmerili prema hipnotičkoj repetitivnosti, otuđenju i atmosferi. Za druge, Varg je nešto nalik hodajućem desničarskom rijalitiju jednog čoveka, koji pretvara u mit sve, od ubistva kolege iz benda, preko paljenja crkava, pa do kontroverznih zatvorskih eseja i rasne politike, zaokruženih godinama internet-trolovanja. S jedne strane vanvremenski albumi koji čine temelj ključnog ogranka norveškog black metal zvuka, a s druge, sve notornija ličnost njihovog tvorca koja s vremenom postaje veća od života.

Ipak, pored svih neverovatnih epizoda u njegovoj biografiji, jedna se naročito izdvaja pred regionalnim čitalaštvom – koliko god zvučalo neverovatno, izopšteni black metal mag i protagonista ove priče se tokom svojih zatvorskih dana, u samom jeku konflikta na Kosovu, veoma blisko interesovao za Srbiju.

Zašto? “Let’s find out.”

MRAČNI POČECI NORVEŠKOG BLACK METALA

Ali prvo, malo biografske predigre. Videvši, nakon niza muzičkih eksperimenata, da stvar u potpunosti mora uzeti u svoje ruke, Varg već početkom devedesetih kreira Burzum, svoj najvažniji projekat. Prvi, istoimeni album, objavljen 1992. godine, bio je sirov čak i za standarde tadašnje scene: tanušne gitare, „kartonska“ perkusija i otvoren songwriting definisali su novi estetski standard koji je više dugovao mračnoj poetičnosti, negoli tehnici. Za izdanje debija bila je odgovorna kultna kuća Deathlike Silence Productions, čiji je osnivač Øystein „Euronymous“ Aarseth, poznatiji kao gitarista formativnog black metal benda Mayhem, prvi prepoznao potencijal svog mračnog kamrada.

Iako istorijski ne važi za najvisprenijeg preduzetnika, ulažući u Vikernesa, Aarseth pravi jednu od boljih biznis odluka; nakratko, obojica izvlače od onog drugog ono najpotrebnije: Vikernes je dobio distribuciju i pristup sceni u Oslu, dok je Euronymous na svojoj etiketi imao jedan od najneobičnijih novih projekata koji je poslužio kao odlična reklama za „Helvete“, njegovu prodavnicu ploča i bazu operacija black metal kružoka u nastajanju.

S vremenom saradnja sa Euronymousom dovodi Vikernesa direktno u postavu Mayhema. Nakon odlaska basiste Necrobutchera, on je angažovan da snimi bas za dugoočekivani debi-album, De mysteriis dom Sathanas (1994).

Paralelno sa ovim, tokom 1993. godine, odnosi između dvojice muzičara se naglo pogoršavaju. Sa vremenske distance, jasno je da se iza igara moći mračnih lordova koji seju strah i užas među lokalnim stanovništvom kriju sasvim svakodnevne i banalne prepirke – novac i položaj na sceni desetostruko su umnožili lični animozitet između dvojice glavnih ego-tripera u black metalu. Vikernes je kasnije tvrdio da je Euronymous planirao da ga otme, muči i ubije, opravdavajući svoj kobni odlazak u njegov stan u Oslu 10. avgusta 1993. kao preventivan čin, uz insistiranje da je nekadašnjeg prijatelja ubio u samoodbrani. Norveški sud tu verziju nije prihvatio i osudio ga je za ubistvo. Na De mysteriis…, cela tragičnost situacije dobija poetičan rasplet – uprkos obećanju koje je dao porodici pokojnog Øysteina, bubnjar Mayhema, Hellhammer, nikada nije zamenio bas-deonice koje je njegov ubica odsvirao na finalnoj verziji ploče.

POLITIKA U ZATVORSKOJ ĆELIJI

Što se tiče Vikernesa, Godine 1994. dobio je maksimalnu kaznu od 21 godine zatvora za ubistvo, tri potvrđna paljenja crkava i pokušaj paljenja četvrte, čime je najzloglasniji period drugog talasa black metal scene naglo prekinut upravo u trenutku kada su njeni snimci tek počeli da cirkulišu na globalnoj sceni. Savremeni i retrospektivni tekstovi, uključujući opsežne prikaze scene u The Guardianu, dokumentovali su koliko je brzo muzika postala nerazdvojiva od zločina koji su je okruživali.

Zatvor je promenio uslove u kojima je Vikernes radio, ali nije stavio tačku na Burzum. Projekat je nastavljen, pre svega kroz proto-dungeon synth albume Dauði Baldrs (1997) i Hliðskjálf (1999), nastale u strogo ograničenim uslovima bez pristupa studijskoj opremi.

Za priču koja sledi važnija je, međutim, bila promena koja se odvijala u Vikernesovoj glavi. Međ hladnim zatvorskim zidinama Vikernes je čitao, pisao i gradio sve složeniji politički rečnik oko ranijih antihrišćanskih ideja. Kasniji akademski ratovi o paljenjima crkava razmatraće njegovo kasnije predstavljanje tih događaja kao deo duge istorijske borbe između hrišćanstva i autohtone evropske religije – svojevrsnog civilizacijskog sukoba, koji ide dalje od satanističkog vandalizma. Kasnija istraživanja sa Masarikovog univerziteta njegovu retoriku opisuju kao oblik „kosmičkog rata“, u kojem se savremeni postupci razumeju u kontinuitetu sa mnogo starijim civilizacijskim sukobom.

Tokom godina koje su sledile, uz rastuće interesovanje za paganizam, koji postaje jedan od slojeva njegovog kompleksnog svetonazora, Vikernes sve češće opisuje modernu Evropu kao civilizaciju koja se udaljila od porekla, lokalne pripadnosti i nasleđenog identiteta pod uticajem hrišćanstva, masovne politike, potrošačke kulture i amerikanizma. Taj uslovni antimodernistički romantizam spojio je sa rasnim nacionalizmom, eugeničkim argumentima i eksplicitnim antisemitskim teorijama zavere. U intervjuu iz 2011. godine, dostupnom na zvaničnom sajtu Burzum, on sa lakoćom prelazi od kritike globalizacije do tvrdnji o biološkoj hijerarhiji i navodnom globalnom uticaju jevrejskog lobija; slično čini i u intervjuu iz 2012., gde svoj željeni društveni poredak opisuje kao etnički ograničen, predindustrijski, te ukorenjen u onome što smatra izvornom evropskom tradicijom.

Ovaj kontekst je važan, zato što njegovo interesovanje za politiku nije bilo zasnovano na geopolitičkim procenama u vakuumu. Vikernes ih je tumačio kroz već postojeću moralnu mapu ukorenjenih naroda, imperija i civilizacija za koje je verovao da su sačuvale — ili naprotiv, napustile — sopstveni identitet.

Ali, kakve to veze ima sa Srbijom?

KOSOVO KAO CIVILIZACIJSKI PRIMER?

Ispostavlja se da je zatvorsku dokolicu jednog od najvažnijih black metal muzičara ikada, pored komponovanja muzike na jeftinoj klavijaturi, takođe obeležilo duboko interesovanje za sukob na Kosovu krajem devedesetih. O toj temi obraćao se u više navrata, kako u kasnijim intervjuima, tako i kroz tekstove i komentare u kojima je iznosio svoje viđenje sukoba, NATO intervencije i uloge Srbije.

Kosovska kriza imala je duboke istorijske korene, ali su se odnosi između srpskih vlasti i većinskog albanskog stanovništva tokom devedesetih naglo pogoršavali. Nakon ukidanja široke autonomije Kosova 1989. godine, politički sukob je prerastao u dugotrajnu represiju, paralelne institucije i, krajem decenije, oružani sukob. Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) počela je da izvodi oružane napade na srpske i jugoslovenske snage, na šta su vlasti odgovorile širokim policijskim i vojnim operacijama. Tokom 1998. i početkom 1999. godine sukob je doveo do masovnog raseljavanja stanovništva i brojnih zločina nad civilima.

Shvaćen u ovom smislu, Vikernesov odnos prema ratovima na prostoru bivše Jugoslavije postaje trajniji od prolazne zatvorske fascinacije. Kada je na Kosovu započela kriza međunarodnih razmera, Srbija je Vikernesu mogla da izgleda gotovo kao idealan primer sukoba koji je već bio predisponiran da posmatra sa simpatijama: stari narod sa snažnim istorijskim korenima, država koja je sve više bila izolovana od zapadnih sila, oružani separatistički pokret na njenoj teritoriji i, na kraju, direktna vojna intervencija saveza kojim su upravljale Sjedinjene Države. Njegove rasne i verske predrasude takođe su oblikovale način na koji je posmatrao sukob, naročito neprijateljstvo prema muslimanima i sklonost da SAD kao velesilu smešta u širu paradigmu teorija zavere.

Za Vikernesa Kosovo predstavlja poligon za realizaciju političkih ideja koje je razvio u zatvoru. Krajem devedesetih sve češće je Evropu opisivao kroz rečnik porekla, teritorije, religije i otpora spoljnim silama. Hrišćanstvo, američki uticaj, multikulturalizam i moderna politika uklapali su se u širu priču o tome kako Evropljani gube kontrolu nad sopstvenim zajednicama. Kada je sukob na Kosovu eskalirao, Vikernes je pred sobom video situaciju koja je, iz njegove perspektive, potvrđivala takav pogled na svet: evropsku državu koja se sukobljava sa oružanim separatističkim pokretom, sve neprijateljskije nastrojen međunarodni diplomatski establišment i, na kraju, arhi-neprijatelja u vidu Sjedinjenih Država.

Naravno, čitanje upitne literature i zatvorski kontakti – jedna od „prednosti multikulturalizma“, kako je s ironičnim smeškom opisuje u arhivskom videu na ovu temu – ne garantuju da je Vikernes razvio naročito razrađen stav o jugoslovenskoj politici. Njegovo interesovanje bilo je više instinktivno nego analitičko. Srbija je u njegovoj uobrazilji predstavljala društvo koje se odupire silama prema kojima je već osećao duboko nepoverenje.

Realnost je bila znatno složenija nego što je takvo tumačenje dopuštalo. Do trenutka kada je Vikernes iz zatvora govorio o Kosovu, pokrajina je iza sebe već beležila godine konflikta između jugoslovenske države i kosovskoalbanskih političkih pokreta. OVK pojavila se kao oružana alternativa ranijoj strategiji Ibrahima Rugove, koja se uglavnom zasnivala na nenasilnom otporu. Do 1998. godine sukobi između OVK i srpskih i jugoslovenskih snaga prerasli su u ozbiljan oružani konflikt. Human Rights Watch je dokumentovao široke zloupotrebe državnih snaga, uključujući ubistva, uništavanje civilne imovine i prisilno raseljavanje, ali i otmice, egzekucije i napade sa obe strane.

Na krilima zapaljive zatvorske retorike, Vikernes se udubio u anegdotalna viđenja ovih kompleksnih problema. U intervjuima je govorio da su razgovori sa Srbima i kosovskim Albancima koje je upoznao tokom boravka u zatvoru promenili njegovo razumevanje sukoba. U kasnijem razgovoru na tu temu, pominje zatvorske kontakte sa albanskim dilerima koji su prodajom narkotika obrtali milionske svote u zamenu za protekciju i naoružanje od strane SAD, opisujući kasnije dokumentovane veze između delova kosovskoalbanske dijaspore, kriminalnih mreža i delova OVK.

Do trenutka kada je NATO otpočeo bombardovanje Jugoslavije, Vikernesove simpatije već su čvrsto bile na srpskoj strani. Štaviše, intervencija se dogodila u trenutku kada se njegov ideološki pogled dodatno zaoštravao. Međunarodni pregovori o Kosovu na kraju su propali, a NATO je 24. marta 1999. započeo Operaciju Saveznička sila, 78-dnevnu kampanju bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. NATO je intervenciju predstavljao kao pokušaj da zaustavi progon i raseljavanje kosovskih Albanaca. Za Vikernesa je, međutim, bombardovanje izgledalo kao potvrda njegovog uverenja da su zapadne institucije spremne da upotrebe nesrazmernu silu protiv evropske države koja odbija da prihvati njihove političke uslove.

Varg Vikernes

"PRISON BREAK" ZA SRPSKU BRAĆU

Vikernesovo viđenje konflikta razvijalo se u istom pravcu. U njegovoj verziji događaja, OVK je prva odgovorna za napade Srbe i srpsku policiju, što je izazvalo odgovor jugoslovenskih bezbednosnih snaga. Nasilje koje su počinile srpske i jugoslovenske snage zato je u njegovom narativu uglavnom predstavljeno kao reakcija, a ne kao deo šire kampanje protiv albanskog civilnog stanovništva. Jasno je, da se njegov prikaz ozbiljno razilazi sa nalazima međunarodnih istraga koje su naglašavale srpske zločine nad albanskim civilima. Vikernes je, međutim, gotovo u potpunosti naglašavao ovu drugu stranu, jer se uklapala u narativ o ratu koji je u saglasju sa njegovim viđenjem civilizacijskog toka. Rat je sve više predstavljao kao primer toga kako Sjedinjene Države kažnjavaju evropsku zemlju koja odbija da se povinuje post-hladnoratovskom poretku.

I ovde su neki elementi njegove argumentacije bili stvarni. NATO je bombardovao Jugoslaviju bez konkretne autorizacije Saveta bezbednosti UN, a u bombardovanju su stradali i civili.

Čin bombardovanja je takođe predstavljao prelomni momenat kada Vikernes počinje da doživljava konflikt na ličnoj osnovi. Tako, prema navodima, iste 1999. godine, dok je još bio u zatvoru, on planira bekstvo kako bi stigao do Jugoslavije i priključio se Srbima u borbi protiv NATO-a. U intervjuu iz 2012. godine, u kojem je govorio o tom periodu, tvrdio je da je pripremao bekstvo kada ga je uprava zatvora, nekoliko dana pre nego što je plan trebalo da bude izveden, iznenada prebacila u drugi objekat. Prebacivanje je, prema njegovoj verziji, srušilo čitav plan. Detaljnija, i ironično holivudska verzija priče, sa čuvarom koji je navodno trebalo da mu pomogne i saučesnikom koji bi ga čekao izvan zatvorskih zidina, nije nezavisno potvrđena dostupnim izvorima.

Ono što jeste jasno jeste da Vikernes sam već godinama tvrdi da je 1999. želeo da pobegne iz zatvora kako bi se borio na srpskoj strani. U intervjuu iz 2012. godine upitan je direktno da li bi, da je tada bio na slobodi, otišao da se bori uz Srbe u Bosni i na Kosovu. Odgovorio je potvrdno i otišao korak dalje, rekavši da smatra da je srpska strana u oba rata imala moralno pravo. Njegov odgovor nije zvučao kao puka nostalgija za sukobom koji je već bio završen. Umesto toga, predstavio ga je kao princip: ukoliko bi se slična situacija ponovila, doneo bi istu odluku. U tom trenutku, za Vikernesa, Srbija umesto geopolitičkog primera, postaje neka vrsta simboličkog saveznika.

Varg Vikernes

Rat se završio pre nego što je do toga moglo da dođe. NATO-ova 78-dnevna kampanja okončana je u junu 1999, jugoslovenske i srpske snage povukle su se sa Kosova, a u pokrajinu su ušle međunarodne trupe. Za Vikernesa se, međutim, priča tu nije završila, već je ovakav rasplet samo dodatno zaoštrio njegove stavove. Kako postaje jasno iz njegovih izjava na ovu temu, ovakav završetak rata bio je samo potvrda da je NATO spreman da imperijalizmom, upakovanim u humanitarnu retoriku opravda napad na evropsku državu koja nije želela da se povinuje američkim zahtevima. Posleratni egzodus srpskog stanovništva predstavljao još jedan element u korist njegovog viđenja situacije. Dok je međunarodna intervencija predstavljana kao odgovor na etničko čišćenje, sada je još jedno stanovništvo napuštalo Kosovo. Kontradikcija mu je bila gotovo neodoljiva: institucije koje su tvrdile da intervenišu u ime civila sada su izgledale nesposobne – ili nespremne – da spreče progon Srba nakon završetka rata.

Mada je ni u kojem smislu ne treba preuveličavati, uočava se jasna poveznica između Vikernesove političke mitologije i artističkih motiva utkanih u Burzum. Njegov umetnički rad i politički tekstovi jednako se vraćaju idejama bežanja od sveta, izgubljenih realma, predaka, neprijateljstva prema modernosti i bekstva od struktura savremenog društva.

ŠTa se zapravo desilo

Ironija je u tome što je Vikernes na kraju zaista pokušao da pobegne iz zatvora, ali ne 1999. godine i ne prema Balkanu. Godine 2003, dok je služio kaznu pod relativno relaksiranim uslovima, nije se vratio sa dozvoljenog odsustva i dao se u bekstvo. Policija ga je kasnije uhapsila, a kod njega su pronađeno oružje i oko 700 metaka. Norveški sud mu je potom produžio kaznu za još 14 meseci zbog krivičnih dela povezanih sa bekstvom.

Kada je Vikernes 2009. pušten na uslovnu slobodu, od rata na Kosovu već je bilo prošlo deset godina. Ipak, nastavio je da mu se vraća jer se tako dobro uklapao u politički narativ koji je izgradio oko sebe. Sukob mu je omogućavao da se istovremeno predstavi kao protivnik NATO-a, branilac evropske posebnosti i kritičar onoga što je smatrao ulepšanom zapadnom verzijom ratova na prostoru bivše Jugoslavije. U Srbiji je video nešto za šta je verovao da drugde nestaje: stanovništvo, intimno vezano za određenu teritoriju, istorijsko pamćenje i veru, spremno da se suprotstavi mnogo moćnijoj spoljnoj sili. Ta paralela bila je ideološka, a ne istorijska, ali to verovatno nije bilo presudno nekome ko je u sukobu tražio potvrdu već formiranog pogleda na Evropu.

Varg Vikernes

Ipak, privlačnost njegove priče ne može se razumeti samo tako što će se odbaciti kao politička opsesija jednog muzičara. On je reagovao na stvarne događaje: zločini OVK su dokumentovani; NATO bombardovanje odnelo je živote civila; intervencija nije imala izričitu autorizaciju Saveta bezbednosti UN; a Srbi i Romi bili su izloženi ozbiljnom nasilju i raseljavanju nakon rata.

To ne čini Vikernesa autoritetom za istoriju sukoba na Kosovu. Naprotiv, ovakvo viđenje konflikta često više govori o njegovim verovanjima bez pretenzija na istoričnost. Ali zbog ovoga, utoliko je zanimljivija – kada govori o Srbiji, Vikernes ne govori samo o Srbima, Albancima, NATO-u ili Miloševiću. Govori o sopstvenoj predstavi Evrope, o svetu za koji veruje da je izgubljen i o neprijateljima za koje je mnogo pre Kosova odlučio da postoje. Balkan mu je pružio stvarni istorijski sukob u koji je mogao da upiše tu privatnu mitologiju. I možda je upravo zbog toga Srbija, među svim mestima i ratovima o kojima je tokom godina govorio, zauzela tako neobično i trajno mesto u njegovom svetu.

Teme:

,

Dopao ti se tekst? Ne zaboravi da ga podeliš!

Povezani članci

Scroll to Top